Pre par godina si na promociji svoje knjige u Paviljonu Veljković , rekao da ti Beograd izgleda kao zgodna cura koja se desetak godina drogirala heroinom, i sad se polako ''skida'' ... Šta je ono što ti u Beogradu privlači najveću pažnju u pozitivnom i u negativnom smislu? Kako ti izgledaju ljudi? I da li se ta ''cura'' skinula sa teških droga?

-Da, malo se Beograd popravio zadnjih godina. Ne znam je li se cura skinula s heroina, ili se u međuvremenu naučila nositi sama sa sobom. Volim taj dvadeset četverosatni beogradski život, restorane, knjižare i ljude koji govore glasno. Volim beogradske konobare i onaj jutarnji izgled grada, prizore oko Ušća, Kalimegdan, koji izgledaju kao u Lamentu nad Beogradom, Miloša Crnjanskog. A volim i to što nikada nisam toliko dugo da bi me nešto fasciniralo u negativnom smislu ili da bi mi počelo ići na živce.
Postoji dosta ljudi na ovim prostorima kojima je zanimljivije da putuju po gradovima bivše Jugoslavije nego da idu bilo gde na zapad. Jedan moj drugar mi je pričao da mu je prijatelj iz Londona nudio mesec dana da kod njega besplatno stanuje, ali, on bi pre otišao do Splita, na primer... Split ga više zanima od Londona. Kako to komentarišeš?

Isti sam takav. Ne volim putovati, osim po zemljama bivše Jugoslavije. Sve drugo me plaši i zamara. Mislim da se tu radi o nekoj vrsti anesteziranja turističkim posjetama životu koji bi mogao biti tvoj, a nije. U Beogradu mi ništa ne ide na živce, jer me se ništa ne tiče na takav način da bi mi išlo na živce, a opet je sve meni tako slično i privlačno. To je kao da imaš rezervni stan, ili rezervni život, u kojem se s vremena na vrijeme odmaraš od vlastitoga pravog života. Tako nešto ne možeš doživjeti u Londonu. London je inostranstvo, a Beograd nije. Nema to veze ni sa kakvom jebenom jugonostalgijom. Uostalom, dok je Jugoslavija postojala nije ni bio moguć taj efekat rezervnoga života.

Miljenko Jergović ( dio iz intervjua)