Love is....letting your eyes do the talking.

Sreća se ne može kupiti. Na sreću.

Neznosti

"Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
lepotom neizgovorenog

sustina kazivanja samo je tisina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava vecnost
samo velicina prolaznosti

da li je vaznije kako TE reci
ili kako precutati

Uvek smo
samo ono sto nam nedostaje
ali
moze li ista
tako da se razlikuje od nas
kao mi sami

Nismo li samo neka granica
sustine i smisla
ono malo beskraja
izmedju nenadjenog i trazenog
neka najcudnija pogodba
uzroka i posledice
u izazivanju postojanja
da li je neizvesnost - mogucnost izvesnog
da li je sreca - ne znati mnogo

Nista nije slucajno ili je slucajno sve
covek je ono sto cini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)
da li je jednostavnije biti izuzetak
ili pravilo

Umetnost vode nije u izvoru
vec u zedji
mudrost hleba nije u psenici
nego u gladi

(lepota razumevanja pociva u sumnji)

opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju necega sto je najvise TI

da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja

da li je vaznije - nadvladati daljine ili znacenja

Ono najvece sto se moze doziveti nije vecnost
vec trenutak

lepota beskonacnosti - mudrost je konacnog

Najvece zadovoljstvo nije u posedovanju vec davanju

da li je sramota biti nesrecan

Znam:
najepse JA nikada nece biti i jedino ja
najlepse OVDE nikada nece biti
i jedino ovde
i TAMO je ovde
sve
samo po sebi ponavljajuci se
ostaje neponovljeno

da li je postojanje - mudrost moguceg
da li je sreca - voleti mnogo.? "

"Zrelost je sposobnost da se odupremo iskustvima koja nas uništavaju i da ne izgubimo glavu zbog iskustava koja nam gode."

Robert K. Greenleaf

"Želis da ti kažem nešto sto zaista ne osjećam?"

"Ne želim...i na tren sam bila u iskušenju da ti kažem šta ja osjećam …ali sam se na kraju ipak samo lagano nasmješila pritiskujući nazad u grudi želju, koja se odupirala dično i vragolasto, kao onaj pajac na feder kad ga vraćaš u kutiju....
Zašto?
Eh, zašto..
Duga je to priča...
Zato, recimo što su se moji filmovi uglavnom završavali tako što kauboj na kraju u zoru odjaše sam…da ne mora da sluša sta neko ne osjeća….
I gotovo..."

"Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo, upućujući reči drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama."

Ivo Andrić

"Postoji samo jedan uspjeh, biti sposoban živjeti svoj život na svoj nacin"

Christopher Morley

"Rešila je ovaj rebus od mog života, prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega..i onako... u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine, izdrobila je po prstima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici... i istog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom...i kakav to bezdan nosim u sebi..."

"Bila je noc, jedna mrkla, kao ova veceras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilic i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne secam baš.
Bila je noc i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuce broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih nocnih ptica i lepet krila nekih pravih nocnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noci da je cujem kako diše, kako diše u snu..."

"...Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke na grudima i potrazila me dugim, tajanstvenim pogledom. Zamislio sam je kako pegla male decije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i cuo sam radio sa vecernjim zeljama slusalaca.
Znam, nije to idealna slika, stavise, feministkinje bi je rado iscepkale u paramparcad, ali ja je nisam ni spomenuo misleci da je idealna. Niposto. Hteo sam samo da objasnim sta se dogadja sa mnom. Dotad sam devojke, razmisljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole koze. U mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu,
i retko koja je uspela na sebi da sacuva par crnih carapa, ili neku perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nesto...
Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena. I nezna... I bela? Mnogo se vode otad provaljalo pod Tvrdjavom, i da ovaj svet negde ima rupu - Dunav bi ga vec deset puta potopio do sad.
"Zauvek" je ipak, samo rec...
Velike reci obicno imaju malu gresku, i smanjuju se za mrvicak svaki put kad ih izgovoris...
Tebi ne mogu da napišem pjesmu. Ne umijem.
Ne nalazim te rime. Ne nalazim te rijeci.

Uz misli upucene tebi tonem u neke modre dubine koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se lijeno vuku pješcanim okeanskim dnom uživajuci u vlastitoj ljepoti. Neke tople struje raznose uzdrhtale zajednicke šapate i slivaju se šuštavim vodopadima kroz doline titravih algi i šume iskicene snenim koralima. A od ustalasane površine u nestašnim skokovima dopiru naši suncem pozlaceni osmjesi..
Lutam modrim dubinama naših sjecanja ponesen mocnom zlatastom plimom osjecanja i bliskosti.. I znam moja plima je i tvoja iako sada živimo na dva kraja okeana. Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na površini radaju vrtloge cutanja naša, jer ti talasi zapljuskuju obje obale. Nije to ni važno.
Ta talasava površina i onako je samo varljiv odraz treptavog nocnog neba
okicenog zvijezdama koje ti i ja zajedno iscrtavamo mislima povezujuci
zvijezdu po zvijezdu u samo nama razumljiva sazvježda. I ta sazvježda, te
cežnjive misli isprepletane u vjecnost, uranjaju kroz vrtloge naših cutanja u
istu modrinu koju smo ti i ja stvorili i od koje smo oboje sazdani...

Šta još da ti kažem? Sve što želim da ti prenesem vec se nalazi u našim
dubinama nevješto maskiranim ustreptalim zvijezdama odsjajima koji se
naziru kroz ples tog nemirnog talasavog pokrivaca.

Izvini ali tebi stvarno ne umjem da napišem pjesmu. Jednostavno.. ne umem."

Balasevic

Sad nemoj ništa da mi govoriš
Prepoznaću što god da pomisliš
Večeras samo nemoj da me ne voliš

Preboleću sto god da učiniš
Učiniću ti sve što poželiš
Večeras nemoj samo da me ostaviš

Od koga si se ti to sakrila
U meni čitav svet se rasipa
Otkada tebe volim pamet ne sluša

Dal išta može da se sakrije
Po licu kad se svetlost polije
Otkada tebe volim vreme ne ide
Otkada tebe volim vreme ne ide

"Čitaš danju i noću, i list po list tražiš istinu u knjigama...i patiš što je ne nalaziš ni napisanu..."

Nekom Drina teče desno... Nekom Drina lijevo teče...
Sve da teče u dubinu... Na dve pole svet da seče...
Znam tajni gaz, moje lane... Most se pruži gde ja stanem...
Sve da vuku me konji vrani...
Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani...

Osta ovaj stari kompas u grudima... A po polju nikli zabrani...
Crne senke što se gnezde u ljudima nadleću me kao gavrani...
Nekada sam putovao po mjesecu... Kroz vilajet pun hajdučije...
A sada me oči ljudske plaše više nego vučije...

Stoputa su prijatelji u molitvi pomenuti...
Dal će mi se radovati? Ili glavu okrenuti?
Šta slagati? Šta im kasti? Svet ne možeš pesmom spasti...
Njine brige me i noćas brinu
Dok se spremam na put kući... Na put kući...U tuđinu...

Svetom smo se rasipali ko đerdani... Nosili nas nebom ćilimi...
Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi?
Nekad smo se bratimili po pogledu... Sluteći da isto sanjamo...
I bogu je prosto bilo krstimo l' se ili klanjamo...

Balasevic

Ne vjeruj mi nocas,
svakog casa nudicu ti vise.
Ne vjeruj mi kad gitara svira
i padaju kise iz zlatnih visina...
Sve je to od loseg vina...

Ne ljubi me nocas,
bit' ce suza, stihovi ce teci,
ne slusaj me mala jer ces cuti
sto ne zelim reci i nije istina...
Sve je to od loseg vina...

Ne gledaj me tako
dok se ludi snovi mnoze;
prevaricu sebe, srce nudi vise
no sto moze i sto mu je sudbina...
Sve je to od loseg vina...

Pada u suton i bjezi
ta divna suncana misao
i kome si dao
i kome si pisao

sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadici duse
kao krijesnice lete i lete

i reci mi da nisi
bas jako odrasla
da zivi u tebi jos neko dijete
usne namazane medom
i prvo skolsko zvono
pa tako redom

godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo

pa ako ti dodjem zorom ranom
i miris jabuka ti stavim na usne

znat ces da je smrt neozbiljna
i samo se sali

znat ces da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali...


Z. Krznaric