Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici
napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razarača...

Gospođice,
kazaću,
gospođice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Ovde opet cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.

Sve je,
sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije
išamarao drvored
i oko odžaka se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znači i da sam beo.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenju kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?

Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa
i sna.

Jedina si bila do zuba sita
sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju mog glasa
i kćeri da nose moju tugu
u prslučićima od svile.

Voleo bih da ipak negde sačuvaš
sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.

I da poneseš moje oči
kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.

I moj oktobar kroz sve tuđe aprile...

Miroslav Antić